Sabor bratstva

о. Иларион Ђурица

Предраги братсвеници!

Међу прецима, односно потомцима братства Ђурица од 17.века до данас, истакла су се два свештеника: поп Никола, од јуначких Херцеговаца изабрани кнез на месном црквенонародном сабору, вођа значајне буне против Турака те и поп Дамјан, на смрт осуђен родољуб на продуженим тзв. сарајевским процесима у Бања Луци.
У родословном смислу ово породично име (презиме) изведено је вероватно од дечијег или женског, материног имена Ђурица. На челу тог братства је мајка светог Василија Острошког, Ана, крштена као Анастасија Ђурица из Поповог Поља. За једнокрвне сабратсвенике, за чланове своје народне заједнице, Ђурице су од памтивека, не само познавали, већ се дичили својим Лучићима, Којовићима, Мишковићима (а неки веле и Лопушинама, Солдама те и дубровачким Љевацима) као својим једним бићем.

Неки од Ђурица имају, а неки немају тачан попис свих своји предака и потомака, па је предстојећи Сабор благословена прилика да сви приложе своје родослове. Писац ових редова је са Михове родословне гране, потомак од његовог најмлађег сина Свитана од почетка 18.века. Тако су настале генеологије – родословља, која налазимо, на пример, и код ове Михове многородне гране којој су три његова сина родоначалници: Раде, Ђукан и Свитан.

Борба за опстанак под турским зулумом оправдава оне Ђурице који су до сржи били прожети православљем, српским језиком и див-јунаштвом. Понекад су они као људи висине били манито храбри.
Италијанске Ђурице (Giurizza) седамдесетих година прошлог века су ми писали да им је познато српско порекло, Ђурице из Туниса такође знају своје порекло, док Djurice (или како се то пише ?!) из Словачке и Војводине, не познају своје порекло. Мање загонетне су Ђурице из Загреба, и уопште из Хрватске, који се изјашавају као Хрвати, римокатоличке вере, као и Јурице из Пластова или Ластова!

Ми савремене Ђурице се не затварамо у себе, већ се широкогрудо отварамо за овај културно-историјски тренутак. Отварамо се и за наше братственике и презимењаке у име наше јединствене будућности. Не одбијају се ни оне Ђурице ма које вере били, а римокатолике, евенгелисте и све друге вере и религије грлимо и искрено љубимо. И више од тога: све Ђурице, Djurice I Jurice, признајемо за равноправне, па и почасне чланове нашег братства.

Крсна слава свих Ђурица у најближој постојбини у Хергецовини је Свети Трифун који се слави 1/14 фебруара. Честе селидбе условиле су и промене породичног заштитника. Па тако има Ђурица које славе Ђурђевдан, Јовандан, Никољдан, Преподобног Киријака Отшелника итд. Сабор Ђурица ће бити у прилици да на предстојећем сазиву и смотри братства умоли Његово Преосвештенство, Епископа захумско-херцеговачког и приморског Г.Г. Григорија да све Ђурице, племе мајке Светог Василија, поново славе свог братственичког патрона, Светог Трифуна, а да небеске заштитнике које су раније славили од тада преслављају.

Блажена Анастасија Ана Поповопољска,
мајка Светог Василија Острошког

Две су Анастасије мајке два велика српска свеца: Света Анастасија Српска (+1200) мајка је Светог Саве и блажена Анастасија Поповопољска, мајка је Светог Василија Острошког (15-16 век). Прва Воскресија је цвет царске лозе Немањића, а друга, тежакиња херцеговачка из Поповог поља, родом од познатих кућевића Ђурица, удовица Петра Јовановића. Блажена Анастасија Поповопољска је постигла светост живота по непроходним, пустопашним путевима земље Херцег-Саве, онда заробљене стране страдања парвославних, али у хришћанској радости и тежачкој једноставности.

Анастасија, звана Ана, живела је у благочестивом животу са Петром непуних годину дана. Он се упокојио, не дочекавши рођење сина Стојана. По предању, младенац се родио о четрдесетодневном спомену свог оца, као посмрче. У то време Јовановићи су, по ондашњим обичајима, намеравали да Ану преудају уз мираз, с тим да мали Стојан остане у кући Јовановића, или да заувек остане удовица, да јој дају свадбени дар и да се врати у свој род. Ова блажена Ана изабрала је пут повратка са малишаном вративши се у свој родитељски дом, и да живи као оне ранохришћанске удовице у раној Цркви. Остало је предање да је ова побожна жена у својој неписмености и једноставности целивала листове страница богослужбених књига, као израз дубоке побожности.

Била је веома добра и самилосна срца, па је чак великодушно и несебично помагала све и сваког. Зацело, она се одликовала љубављу према самом љутом херцеговачком сиромаштву, као заветном подвигу. Негујући свог јединца, пристизала је у помоћ свима који су трпели и мучили се, практично живећи по манастирима.

Блажена Анастасија је умрла у Поповом Пољу и свето предање јој је сачувало гроб. Благословеност њена је оплеменила животом у вери не самог јуношу Стојана, потоњег Светог Василија, већ и сав народ који је по правој вери живео. Будућност српског народа и јесте у настојању да живи по Еванђељу, по науци Господа нашег Исуса Христа. За ову блажену мајку, можемо с правом рећи да је била небеска човечица и земаљски анђео.

о. Иларион Ђурица